suncica

zima, zima, e pa sta je...

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 14:56

Nikad u zivotu mi nije tako tesko palo ustajanje, sto bi se reklo na sabajle, rano ujutru u 6 sati... Aj dok je bilo leto, pa sam i mogla da podnesem, jer je vec u devet pocinjalo da bude jako vrucina... A ja od pocetka trudnoce, uglavnom dobar deo noci ne spavam, i onda za to iskoristim period od tih nekih 5-6 sati ujutru, pa do 10-11 da se naspavam... A ovih dana sve nesto ranom zorom... A ujutru bude taaako zima... A stomak vec "do zuba", pa muke oko oblacenja, i prosto sam se iznenadila, imam jednu jaknu koju mogu da zakopcam, jeeeeeee :D Samo ne znam dokle cu moci da je nosim zakopcanu, jer stomak svaki dan raste, i to vidno... Tako jednog od ovih jutara hodam ka stanici, tresem se i cvokocem, kao da je minus pingvin, i setim se: ja ne volim zimu, nikad je nisam volela... Jesam "zimsko dete" rodjena u novembru, i sve je to lepo, zimske radosti i ostalo, ali ja ipak volim toplotu, volim sunce... Volim Miholjsko leto, i iskreno se nadam da cemo ga imati i ove godine, jer ne znam kako bih se naterala da ustanem ujutru i odem na pregled da je toliko hladno, ili da nesto pada.... 

A i tesko se rastajem od snova, u njima je sve divno, toplo i meko kao cebe kojim se pokrivam... Dobro, ne bas uvek... Rekli su mi danas da bas nisam trudnica kao i sve druge, one obicno u ovom periodu sanjaju svoju bebu, zamisljaju kako ce da izgleda, sanjaju porodjaj, suocavaju se sa tim strahovima i tako ih prevazilaze.... A ja sanjam da vozm tenk, ratujem, svadjam se, tucem, i cak su me nocas i upucali....Hm... Ili gledam suvise americkih filmova i serija, ili ne znam sta je u pitanju ;))) Al' , u svakom slucaju brojim dane... "bebac" kaze jos 34 dana... A ja se nadam da ce biti malo manje... Kako moje cedo odluci...


Jos mesec dana

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 12:40
Ja se nadam, iskreno, stalno mislim o tome, slutim sebi... Termin mi je 11.11., ja bih volela da se porodim treceg, ne znam zasto, eto svidja mi se taj datum. Rodjendana u novembru puno, meni drugog, mom bratu cetvrtog, tatici sestog, jednoj sestri desetog, pa dvanaestog, pa trinaestog... ih, ima nas skorpija makar kolko, a ja bih volela da moje cedo ima samo svoj rodjendan. Svi su se kao nesto gurali i izrazavali zelje da se porodim bas na njihov rodjendan, hm, sebicno, veoma... I tako sad odbrojavam. Jos mesec dana... Pa sve kao smanjim sebi, ajde da izdrzim jos dvadeset dana, onda pocinje znak skoprije, onda mogu da se opustim i da cekam prve znake porodjaja.... I tako dok se nadam i mastam kako ce to da izgleda i kada ce da bude, nesto mi pade na pamet, kao ja ocekujem da se porodim ranije, a sta ako udjem i u deseti mesec.... Dugo mi je, vec sad... A kazu da je taj deveti mesec najduzi... uh... I onda ona cuvena recenica, ma samo nek sve bude u redu, pa kad god bilo....

strah... opet

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 21:18

Uplasi me sama pomisao da sam se neceg uplasila... Cek, ona ista ja koja se niceg ne boji, hrabro i dignute glave koraca kroz zivot... Hm... Kazu plasimo se onoga sto ne poznajemo... Dobro, mozda i jeste tako...

Eto blizi se taj dan, jedan od veoma vaznih u mom zivotu. Porodjaj. Zabranila sam mojoj majci, i zenama tog tipa licnosti da mi pricaju o porodjaju, jer to uvek predstave kao nesto jako strasno, i jako bolno, i avaj.... Nisam imala nikakav strah, niti nedoumicu vezanu za to, citam literaturu koja opisuje upravo bezbolan porodjaj, idem u skolu za trudnice gde ucimo pravilno disanje koje sluzi za smanjenje bolova... Sve kao super, i dobro, pa nek i boli , mo's misliti, sve je nas majka rodila, i prezivela taj porodjaj, i jos koliko puta se usudila da to ponovi.... Nista strasno, zena je i predodredjena da to izdrzi...

Nego danas, predavanje u porodilistu, lekari nas malo blize upoznavali sa nekim procedurama prijema i samog toka porodjaja. I odjednom, gledajuci fotografije porodjajne sale, boksova, pa cak i sobe u kojima su smestene porodilje, uhvatio me neki cudan strah.... Ne znam zbog cega, ne znam cega sam se uplasila... Bola se ne bojim, nije mi stran, i imam visok prag bola, i nisam neka kukavica, nista strasno. Sam proces porodjaja, ni to mi nista ne deluje strasno, ili bar nije delovalo dok nisam imala toliko jasnu sliku  o tome... Na momenat sam pomislila : Blago onim zenama koje se porode na carski rez, uspavaju ih, i kad sve bude gotovo, probude ih... S druge strane zelim da budem svesna, zelim to da dozivim i prozivim...  U meni se javilo mnogo oprecnih, i veoma cudnih osecanja u isto vreme, i na kraju svih strah.... Blaga panika... a to je bas ono sto se ne preporucuje. 

Imam ja jos da guram, punih mesec dana, i jos malo jace, mozda ce sve sto osecam da iscezne ili bar da se nekoliko puta promeni, i verujem da cu biti maksimalno prisebna kad dodje taj veliki trenutak... Sad sam malko zbunjena, ali kazu da je to Ok. cak su nam danas rekli da se zena jedno 6 nedelja pre, i 6 nedelja posle porodjaja smatra blago neuracunljivom zbog velike oscilacije hormona, i da cak moze i da ubije nekog a da ne odgovara.... Hm... zanimljivo :D Mada tako daleko necu bas ici...  Cak ne zelim ni da odreagujem na provokaciju, pravicu se da ne znam, a svi me danas to pitaju... Buduci tatica je na Fejsbuku stavio da je veren... Moj komentar na to je sledeci: Mi cak nismo ni prijatelji, i ako je i veren nije samnom, ja sam Single.... I happy... I moje cedo je nemirno i gladno, stalno...i volim ga vise nego sto sam mogla ikada da zamislim da mogu voleti...


prodje godina...

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 13:01

Prosle godine , na danasnji dan, doselili smo se u grad. Novi pocetak , pun radosti, iscekivanja... S jedne strane sreca, s druge strane tuga, jer tamo, odakle smo otisli, ostala je jedna ljubav, jedne zelene oci, zeleno... sve zeleno...

I Garavi Sokak sad peva:

 Ponekad, kad nemas 

nista pametnije
ti mi dodjes u secanje
i vrata razvalis

Ponekad, kao stena 
od kamena
pustim plimu da pobedi
i da me s tobom povredi

Ponekad, i nikad vise
setim se, al' vreme brise
sve sto je bilo izmedju nas

Ponekad, samo kroz snove
dosetas u dane nove
podsetis da jedini si spas

Konobar, donesi 
cugu za ovaj sto
proveri lager pica mog
nocas cu da se napijem

Konobar, donesi 
uvek case dve
jer tako mnogo lakse ce
tuga noge da dobije

Ponekad, i nikad vise
setim se, al' vreme brise
sve sto je bilo izmedju nas

Ponekad, samo kroz snove
dostas u dane nove
i podsetis da jedini si spas

Ponekad, kada se 
za sobom okrenem
lavina suza se pokrene
zbog svega i zbog svih

Ponekad, i Dunav se zaustavi
neslana sala sudbine
cini se da smo bili mi...

Puno toga se desilo za ovih godinu dana, nova ljubav, nov zivot, sve sam to zelela, i srecna sam, ne zalim se... Al' ponekad pomislim sta bi bilo da je bilo..... Ponekad u sebi, dozvolim da ispliva ona velika ljubav prema njemu, koja se nikad nece ugasiti... Ponekad... I kako bi bilo da je on otac mog sina... Hm... 

 

 


sta meni fali... ?

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 16:34

Malopre sam procitala jedan divan odlomak iz Balaseviceve knjige. Malo sam se zamislila, nesto me to sve cesce susrece u poslednje vreme. Razmisljam o zajednici, o braku... Kako to izgleda imati pored sebe nekog muskarca u koga imas dovoljno poverenja da mozes da mu prepustis neke vazne i bitne stvari? Kako je to imati nekoga da ti namesti jastuke kad legnes , a tesko ti je da se pomeris...? Nekoga da ti izmasira ledja, da te zagrli, da ti mazi stomak i da se zajedno radujete i uzivate u bebinim pokretima... Hm... Ne znam... 

Da, priznajem, volela bih da je situacija drugacija, volela bih da je u mom zivotu takav neko, tj da je otac mog detete takav neko. Volela bih da ga volim, i da on mene voli... Volela bih da sa nekim podelim slutnje i strahove, nadanja, zelje... Ponekad pomislim da sam ovako jaka samo zato sto sam sama, nemam kome da se prepustim, ne smem da dozvolim sebi da se opustim... Ne zelim da svoj i zivot svog deteta prepustim slucaju.... Ne zelim da budemo povredjeni...

Mozda sam pomalo sebicna, i to se pitam ovih dana : da li sam? Otprilike : Imam svoj mali svet i oko njega Kineski zid... Kao sto peva Riblja Corba. Bio tatica danas opet, pita moja drugarica: sta je on sad navalio da dolazi svaki cas? E, pa misli covek da ce, ako se bude pravio ozbiljan, neko i poverovati u to... Mozda neko drugi, ali ja... tesko. Dosao danas sa idejama, od kojih mi se zavrtelo u glavi. Opet, opet, opet... Ista prica, potpuno ista prica kao pre par meseci kad je poceo da se interesuje za nas. Potpuno me ignorise, nista sto sam do sada rekla, ili uradila nije vredelo, nista mu nije doslo do mozga, on i dalje tera po svom, s tom razlikom, ovaj put ima blagoslov od Gospodje Mame... Opet sam se zapitala: sta to meni fali? Jesam li luda, ili blesava? Ili je on lud, ili glup, ili me zajebava...?

Mozda treba da pocnem da pricam na spanskom, ne znam vise sta da uradim i jos mi on kaze da sam sebicna sto beba nece da se pomeri kad je on blizu, kao ja sam ga nagovorila da miruje... Zaboga, pa kako mogu bebu u stomaku nesto da nagovorim...  I sebicna sam sto necu da se udam za njega sada, kad mu je mama dozvolila, i sebicna sam sto necu da odem da zivim sa njim u selendru ( ja inace volim ruralne sredine, odrasla sam u takvoj, ali konkretno ovu ne volim , s razlogom )... Dobro , ok, ako on tako kaze, sebicna sam... I sad u inat, dete ce imati moje prezime, meni je tako najlakse, i ne zelim da ga pustim da dodje kod mene da spava nekoliko dana kad bude slobodan, da me samo bolje gnjavi... I daj da opravdam to sto sam sebicna, da smislim jos nesto.... Hm... Hm.... Da, eto nisam zelela da mu posaljem poruku da sam stigla kuci... I eto, iskoristicu ga sledece nedelje da kupi ono sto mi nedostaje za pocetak bebinog zivota, a necu se za uzvrat udati za njega ili ga pustiti da me cmace na sred grada... Eto, mislim da je dovoljno za pocetak...

I sad stvarno: sta meni fali? 


haos

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 11:25

Kreativni ili ne, ali ne volim ga, ne snalazim se u njemu... U toku su velike pripreme za dolazak novog clana, sve ispreturano, istumbano, ne znam gde se sta nalazi, krecenje, kad ce vec jednom da se zavrsi, pa onda ribanje, a ja ne mogu nista osim da nadjem sebi malo, samo malo prostora da se izvalim, i podignem noge... 

Retko kad mi se u zivotu desilo da jednostavno zelim da pobegnem, negde daleko, na pusto ostrvo mozda... Bez struje, telefona, ljudi.... I da pozelim da se vratim tek kad sve bude sredjeno, kad sve bude gotovo.

Ako mi je za utehu, bar mogu da spavam... I da sanjam... I riknula muzicka kartica na kompu, pa ne mogu da slusam ni muziku... Kaze moj bata zamenice je kad prodje ovaj haos.... AAAAAAA...

A moja mala dusica vesela i razdragana, negde sam procitala da kad je beba jako nemirna u stomaku, to znaci da je srecna i zadovoljna... A moja beba ne prestaje da mrda. Kad ja spavam i on spava, a kad smo budni, ih.... A sad je i ojacao, pa me nekad momacki grune u rebra....

Al procice i to, i haos u kuci, i haos u glavi... Jos malo, dva meseca... 


jedan od onih zivota...

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 21:20

Danas je takav dan... jedan od onih koje pozelite da prespavate, i da se pravite da se nije desio... Neki bi se slozili sa ovim, ali ne, necu , ne dam... Imam obicaj da kazem: kad volimo boli,a kad boli to znaci da smo zivi. Vrtim po glavi recenicu: sto nas ne ubije ojaca nas, i u momentu kad bi mi krenule suze zastanem, odem i pogledam se u ogledalo i pitam sebe: zasto to radim...

Prosle zime sam se u jednom trenutku slicno osecala, tada sam smestala mamu u bolnicu. Danas je tata otisao na hospitalizaciju. Nista strasno, upala pluca, pocelo je kao prehlada, tamo ce mu u svakom slucaju biti bolje, pod strucnim nadzorom je, prima terapiju, kad izadje ( za neke 3 nedelje) bice kao nov... Ipak nisam uspela da ostanem potpuno ravnodusna, sacekala sam da ode, onda sam pustila suze da teku... Kaze moja mama manje cu piskiti ( u ovom trenutku bi mi to i godilo )... Trajalo je citavih 45 sekundi moje plakanje, jer sam se prisetila nocasnjeg sna, ustvari snova, posto se vise puta budim, svaki put opet nesto sanjam...

Citam sinoc neku knjigu o trudnoci, pise da je u mom stanju normalno da zena sanja nesto vezano za bebu, ili je izgubila ili zaboravila, ili tako nesto... Hm... Ja sanjam da vozim tenk! Doduse nocas sam se vozala na motoru, vozao me Maki, brat od bivseg momka moje kume... Znam da sam mu se uvek svidjala ali nikad, kad je bio trezan, nije imao petlju da mi to i saopsti... Sanjala sam neverovatnu bliskost sa njim, zagrljaj, poljubac, nezan, lak.... Posle sam sanjala opet nekog muskarca, ne znam kog, ali mi je blizak, pripadamo jedno drugom, u nekoj potpuno obicnoj situaciji, i opet zagrljaj pun ljubavi...  

Nateralo me je to na razmisljanje. Ja sam jaka, snazna, hrabra, prkosim kisi i vetru zivota, stojim visoko podignute glave i ponosno mazim stomak i mog bebca... Ali... Da, ali.... Ovaj put ne mogu da pobegnem od cinjenice da mi ipak treba neko, kako Severina peva: Topli muski zagrljaj... I priznajem, malko sam usamljena... Samo malko, a procice me to, sutra je novi dan... A ipak je ovo samo Jedan od ONIH zivota.... 


Sincina

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 12:34

Svaki dan zove, salje poruke, dosadjuje... I onda me jos pita : sto si nervozna? Pa zato sto si, konjino jedna, zakasnio 5 meseci.Zato sto sam se razocarala u tebe, i prestala da te volim, i sad mi tvoja preterana briga zvuci usiljeno i smesno....

I hiljaditi put ponovim iste reci, i ne vredi, kao da pricam zidu. No dobro, otac je mog sina, pa kao ok, hocu da odrzim neki kontakt sa njim, da meni savest bude mirna, pokusala sam sve... 

Ponekad uspem da budem nasmejana, kao sve je super, mozemo da sednemo da popijemo kafu u gradu, ponekad ne mogu da iskuliram iznervira me... I dalje mu je vazno samo ono sto on zeli i oseca, a mene ko sisa. Lepo mu kazem ne smem puno da sam na nogama, lekar rekao da mirujem. Ledja me jako bole, ne mogu ni da sedim dugo... Odem do toaleta, i vracam se, on me gleda i pita: zato si tako namrstena i narogusena, ne sme covek ni da te gleda, misli ubices pogledom? Ahahahaha, i tu puknem od smeha, jer ne znam sta bih mu vise rekla , a sto vec nisam... I onda dam jedno realno objasnjenje:

Znas, ja ne nosim u stomaku "pickicu", nekog lilavog decaka koji se boji mame, i vec 25 godina igra onako kako mama svira! Ja nosim Muskarcinu, Sincinu, koji ce da lupi rukom o sto, da bude pravo musko, u svakom smislu te reci. Zato sam takva, zato niko ne sme nista da mi kaze, ni da me popreko pogleda, zato nisam jedna od onih trudnica koje stalno placu, uglavnom bez razloga. Jaka sam, snazna, sto na umu to na drumu, borim se za svoja prava i svoje zelje... Zato ce cedo moje biti isti takav covek, surovi realista i strogo ispravan, ma kazem ti Sincina, ljubi ga majka, sav je vec na mene.... 

I bas, kao da to namerno radi, nece da se mrdne ni malo, cak ni da se promeskolji u stomaku, kad me tatica dira ne bi li osetio pokret. Spava bebac snom pravednika, sve do momenta dok se ne rastanemo, i cim se odmakne od mene na dovoljnu razdaljinu, eto ga Nikolica, sut, pa krose, pa se protegne, pa se naguzi, iskoci stomak cas na jednu , cas na drugu stranu... Kao da oseti, samnom je najsigurniji na svetu, i nece pred nikm drugim da se otkrije, da se pokaze... Vec ne da na sebe. I onda narastem kao krofna, ponosna na sebe, na njega, i sa sirokim osmehom nastavim da koracam kroz zivot....


Samo u snu...

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 21:41

Kad sam otvorila oci, prvo mi je ta pesma pala na pamet: Samo u snu, ljubav postoji za nas, mnogo se toga izgubilo , a od svega ostade strast... Pa da, mi se srecemo samo u snovima, i kad ga sanjam to je tako realno, i tako stvarno, i kao da je zaista pored mene, da stvarno vodimo taj neobavezni razgovor... Moja prva ljubav, ime mog sina, davno sam to izgovorila: ako se ne udam za Nikolu, sin ce mi se zvati Nikola...I uvek mi dodje u san kad se najmanje nadam, kad ne mislim o njemu uopste... Pojavi se tako niotkuda, da me cak i u snu iznenadi, da se zapitam otkud sad on...

Prodje mi tako kroz jedan delic sna, i ostavi mi bezbroj pitanja, i jos toliko raznih osecanja... I verovatno nikad necu prestati da se pitam da li on mene sanja... Da li uopste zna da postojim negde... I pitam se sta bih sad radila da ga sretnem? Verovatno isto sto i prosli put... Mislila sam da cu u zemlju da propadnem, i nisam smela ni da mu se javim, a mogla sam, ipak smo mi "neki" skolski drugovi.... Oborila sam pogled, i pobegla u nepoznatom pravcu, i narednih dana nikako nisam mogla da dodjem sebi jer sam ga srela posle toliko godina... On je jedan od retkih onih na koje cu uvek padati i pred kojima cu biti manja od makovog zrna... I on je jedan jedini koga cu uvek sanjati... Jedna ljubav se u zivotu nikad ne zaboravlja...

I nije mi ga sudbina dala, ko zna zasto je to tako moralo... Ali zato imam malenog Nikolicu ispod srca, koji je odlicno, dzambo beba, tezak vec 1200 grama, sve je savrseno, i najlepsi osecaj na svetu, kad me udari u rebra... Zlato moje, i najveca ljubav na svetu... 


panika...

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 15:47
Opasna stvar ta panika, cudna, neistrazena... Nova za mene. A tek osecaj, ijuuuuuuuuu.... Ne mogu da zaspim, razmisljam, prevrcem po mislima sve i svasta, i plasim se, nerealno... Ona ja, koja je flegma uvek bila, i nikad dozvolila da nesto pomuti zdrav razum. Kao bumerang su mi te reci odzvanjale u glavi, i ponavljale se, iznova i iznova... Imas "nesto vise" plodove vode, moras da uradis neke testove, kod geneticara, tamo- vamo, svasta nesto... Sama cinjenica da nesto nije u redu, sa bebom, tudnocom, ostala sam u soku i zaledjena. Sta sad, kako i glavno pitanje Zasto? Sta sam to uradila sto nije trebalo, i sto nisam smela, ili sam trebala a nisam? UH... Onda pljus, otreznjenje: ma sve je u redu, beba je odlicno, zivahan je i dobro je i sve je u redu... Dobro je... ali i dalje ostaje panika, panika, i puno panike.... Ne prospavana noc, briga.... I jutros jedno realno objasnjenje: sve je u redu, to je samo stanje prolaznog karaktera, odnosno u trenutku snimanja je to tako izgledalo, a testove radimo cisto da se posle ne pokajemo, zlu ne trebalo... Olaksanje, nadam se da cu moci da spavam, umor me slama, i moje cedo je dobro. Sve cu da podnesem, samo da on bude ok, i da izguram ova 3 meseca... Ma ako mora i ranije da se rodi, samo nek sve bude u redu... I nek me vise ne strecaju ti lekari toliko, postacu pravi panicar, ali to je valjda tako u trudnoci....

Opasan ples

Generalna — Autor suncica @ 22:20

Ovaj tango za mene, 
tebe, nju i njega 
Je tako opasan ples, 
po nasu divlju glad 

Tako tesko se u nama, 
lomi daljina koja kida 
A umreti je lako, 
svaki put nebo zna, 
cuje glas, ti si sam, 
i plasi te do smrti ....

Znam, zelis da sam tu 
da hodamo po tlu toplom od suza 
Noc, kad mene ne bude 
pomisli da san pada ti na lice ..

Gde saputace mrak, 
zastace ti dah, 
cekaces sama...

Nedostaje mi veceras... Cudno, prvi put posle dugo vremena, neko mi nedostaje, eto tako, lako... Ne javlja se ovih dana, a taman sam navikla da je neko iskren prema meni i da mogu da mu verujem da ono sto kaze to i misli... I jedino sam u njegovom zagrljaju mogla da se zamislim... Mozda sam ga previse odgurnula od sebe, zeleci da nas oboje spasem bespotrebne patnje... bilo bi mi jos teze da sam popustila dok je bio tu, i nedostajao bi mi mnogo vise, i ovi kilometri medju nama bi me lagano mucili...A tek njega...

A mozda sam samo ovih dana malko usamljena, moram da mirujem, tako rekao cika doktor, cekam sledeci pregled, a do tada jastuk pod guzu, i minimalno kretanje, jer izgleda se mom cedu zuri napolje... I jos mi "nesrecni tatica" salje poruke kao voli me... A tako me iritira sa tim izlivima emocija u koje ne verujem, i osecam da nisu iskreni... Samo pokusava da mi se priblizi, da popustim, da dobije poene kod drugara, da me prikaze kao novu igracku...

Mozda mi zato fali moj Italijan, bar je iskren, i to sto oseca, oseca vec 10 godina, i nije me izdao, i spreman je da me voli ceo zivot bez obzira sto cu roditi "tudje" dete...

A ipak, mozda je to samo nesto cudno u vazduhu veceras, i vec sutra ce me proci... Ko ce ga znati... 


ceznja...

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 23:37

Stize mi poruka: " kako to, kad nekog ne vidis dugo... jako dugo, i onda ga vidis, na kratko, cini ti se na tren... i onda znas da ga opet neces videti dugo, taj neko pocne da ti nedostaje, toliko jako, kao da si sa njim proveo zivot..." 

I ja ostanem bez reci, ne znam sta da odgovorim, samo znam kako se ta osoba oseca, jako dobro znam... 

Ove godine je deset godina kako smo zavrsili srednju skolu, trebali bismo da se sastanemo, ako neko odluci da organizuje, ja nisam bas ni fizicki ni psihicki spremna da jurim po gradu zbog toga... Dok smo bili u skoli, nije se moglo ni naslutiti da se iza onog neozbiljnog klinca, koji se tuce po hodnicima, i igra igrice na racunaru, krije jedna divna osoba... godinu ili dve nakon zavrsene skole, pocne moj drugar da mi salje poruke, i to kakve... Najlepse ljubavne koje sam ikada dobila, neke jos i danas pamtim... Bio je u vojsci, i cim se vratio videli smo se, medjutim, kako on sad kaze mlad, glup, neiskusan... Strah, ili ko zna sta je ucinio svoje, kaze nadao se da ce dobiti drugu sansu, heh... Zivoti su nas bacili na razlicite strane sveta... No, ziveo fejsbuk, saznala sam da je u Italiji, onda sam ga i pronasla, i culi smo se... I onda je dosao kuci... Bio je tu 3 meseca, 100 dana, a uspeli smo da se uklopimo da se vidimo tek pre neko vece. Usput smo se culi, gotovo svakodnevno, zalio mi se kako ga je ostavila dugogodisnja devojka, udala se za drugog, i jos stosta mu se izdesavalo za kratko vreme, a ja sam bila samo pazljiva, dopisivala se sa njim do kasno u noc, i davala mu savete, tesila ga...

Kad smo se videli, dugo smo pricali, o svemu i svacemu, pravi drugarski razgovor... Taj dan je dobio vizu, imao je jos dve veceri na raspolaganju.... Stigla sam kuci u 2 nocu, jedva smo se rastali, bio je divan i pristojan... A onda su pocele da mi stizu poruke, da zavezao mu se jezik, nista od toga nije smeo da spomene dok sam ga gledala u oci... Ceo sledeci dan smo se dopisivali, nadao se da ce ovaj put ( za razliku od pre 8 godina)  dobiti tu drugu sansu da se vidimo i uradi ono sto zeli, a sto nije to vece... u jednom momentu sam mu napisala: "hej, slusaj, bre! ne smes da se zaljubis u mene, ja sam trudna!" A on mi na to odgovorio: " pa sta sto si trudna, jel to znaci da niko ne treba da voli do kraja tvog zivota?" Razoruzao me je u potpunosti... Nisam smela sebi, a ni njemu da dozvolim nista vise od toga, znala sam da ide sledece vece. Nisam htela ni da se vidim sa njim, ni na kratko, pitala sam se sta ce nam to doneti, meni ceznju, vecu od ove sada, njemu tugu sto mora da ide... A i ostavila sam mu vremena da razmisli, da li voli mene zbog mene, ili sam mu samo draga zato sto sam bila fina prema njemu, i saslusala ga svaki put kad mu je bilo tesko. Ostavila sam mu vreme da preboli ti bivsu, da iskristalise svoje misli, zelje , osecanja... Bilo mi je zao sto nisam otisla da se vidimo, bio je tuzan, ali mislila sam da je tako najbolje za oboje... I onda, sprema se da krene, i salje mi onu poruku sa pocetka posta....

Da, dragi, znam jako dobro kako to izgleda, osecam to na svojoj kozi... danas je vec u Italiji, sutra pocinje da radi, vraca se za devet meseci, mozda... Mozda i ostane tamo, a mozda i ja odem tamo jednom.. Ko zna... cudni su putevi Gospodnji...


pomalo setno....

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 22:09

Pitala sam se gde je nestalo to moje osecanje i raspolozenje. I kad sam najsrecnija, uvek sam bila pomalo setna. bez velikih prohteva, uzivala u muzici, u malim stvarima, mirisima ili ukusima noci.... Zbog svega sto mi se poslednjih meseci desavalo negde je zalutao taj deo moje licnosti, preokupirana sam drugim stvarima, odnosima sa ljudima, blgoslovenim stanjem, mojim zlatom i svakim njegovim pokretom...

Onda me jedna jednostavna melodija dotakne u samo dno, u centar srca... I ceo dan ne mogu da prestanem da je slusam, kao hipnostisana, sedim i iznova i iznova je pustam... Odzvanja mi u usima melodija, tekst, sve....  I osecam se divno... Osecam kao da ponovo volim, ali nisam zaljubljena... Ne znam ni koga volim... I opet pozelim da naslonim glavu na necije rame... I da cutim, da zajedno cutimo... I pozelim da je taj neko tamo negde, oseca isto sto i ja, trazi me, i ceka me... I slusa kapi kise kako padaju po zednoj zemlji... I slusa (peva) ovu prelepu pesmu...

"...kako znaju da rastuze , u snegu tvoji tragovi, kad odlazis...

Dugo nisi bila tu, a jos na tvom prozoru, zastane mi pogled svaki put,

Dugo nisi bila tu, ko reka teku stihovi svaki put kad odes ti..." 


ipak je lep dan

hrabrost ili ludost...? — Autor suncica @ 23:00

Prelepa pesma, peva je bivsi drugar nesrecnog tatice. Odusevila sam se. Svidja mi se i glas, i vrsta muzike... Ma oborio me s nogu covek...Uvek sam otkidala na pevace, hehehe... I ova kisa, bas je lepo rashladila vazduh, lepo cemo spavati. Neki miris u vazduhu, zvuk kise i grmljavine, i predivan glas..... I moja dusa mala... :)))) 


afekt...

Generalna — Autor suncica @ 13:19

Da li se afekt priznaje, kao sredstvo opravdanja, ili ne znam ni ja sta? Ja ga ne priznajem, ne na takav nacin! Ok u afektu se kazu mnoge stvari, ih, pa dozivela sam i ja tako nesto, ali ja u afektu kazem cistu i surovu istinu. Ne mogu da se pomirim sa cinjenicom da se u afektu kazu stvari koje ne mislis ( cek, pa sto ih onda kazes??? ) samo da bi se povredio sagovornika... Opet ne shvatam, ustvari, cini mi se kao da jedan deo mene nikako nece da poveruje da su ljudi toliko zli, i da zele da povrede nekog...

U sustini i nije me briga, sve dok to ne dotakne mene direktno i licno. Moj brat, odrastao covek, 35 godina, devojka mu 34, nisu klinci, kratko zajedno, par meseci. Ona je forsirala vencanje, on je rekao dobro, ona je sve forsirala, vukla i gurala u pravcu koji je njoj odgovarao, i niko se nije mesao, cak smo se i trudili maksimalno da im pomognemo, vozila sam ih u bg na kasting za 48 sati svadbu, ponasala se prema njoj kao da mi je sestra. I onda ga je ona nesto driblala, on popizdeo i rekao joj: KRAJ. Mo's misliti, pa brakovi se rasture posle 30 godina, pa svako na svoju stranu, a ne njihova veza posle 3 meseca. I tako on ugasi telefon da ga ona vise ne smara, i ode u grad, ja ostanem kuci, naravno, u hladovini, odem malo na fejsbuk i ona me tamo nadje, dobro, nema veze, ne bezim ja, ali kad je pocela da me smara sa tim da on nece da joj se javi, a ona ga jos voli, ja joj lepo kazem: on nije kuci, ja ne mogu da uticem na njega, a u krajnjoj liniji sam odgovara za svoje postupke, a ja imam svoj zivot, i ne mesam se i ne zanima me tudj. Tad je gospodjica pogazala pravo lice i pocela da KUNE i mene i moje roditelje i sve jer smo mi krivi za sve... E tu sam pukla! Sve mogu da razumem, i stosta da progutam, ali da me neko kune, i to iz ciste obesti.... JUJUJU, jos ne mogu da dodjem sebi. Onda sam pricala sa njenom sestrom, koja se napravila pametna pa nazvala kao da ona resi problem, pa sam njoj skresala i sve rekla, a ona meni kaze: pa nije ova tako mislila, to je bilo u afektu.... Hm, ne priznajem, ne opravdam, jos manje oprastam. Gospodjica je otkrila pravo lice, i nista vise nikada u zivotu nece moci da je opere u mojim ocima... 

I dalje ne mogu da verujem, da je tako nesto uopste mogla da kaze, bila besna ili ne, ili tuzna, ili povredjena... takve stvari se ne govore, pogotovo ne nekom ko ti nista nije skrivio, i nekome ko je prema tebi bio fer. I sve cesce sebi postavljam pitanje: jesu li ljudi toliko glupi, ili toliko bezobrazni? 


Powered by blog.rs