suncica

Prodje i ta godina. Najvaznija godina u mom zivotu kada su se prepleli sjaj i tama, zivot i smrt...

Desilo mi se ono najlepse, postala sam majka jednog divnog andjela koji ce za koji dan napuniti dva meseca, i koji je moj zivot obojio najlepsim bojama...

I desilo mi se  ono sto je bilo zapisano, sudjeno... Umrla mi je mama...pre tacno mesec dana...

To je zivot...

Al' ipak , dragi ljudi, Srecna Vam ova godina nova!!! 

Bas sada, kad meni treba, ona se razbolela... Bila je pomoc svima, uvek se nasla svakom... I da, krivo mi je. Ne zato sto mi je pomoc potrebna, nego zato sto znam koliko se radovala svom prvom unucetu... I placem svaki dan, a ne bih trebala, zbog bebe, zbog mleka, zbog svega... Ne mogu... Ozbiljno je. U bolnici je... Sve je neizvesno...

A samo sam zelela da podelim radost prvog osmeha sa njom... I trudim se da ne gubim nadu, na sigurnom je, oni ce je "popraviti", ozdravice i vratice se kuci... Molim se svaki dan...

Sa druge strane razmisljam, ja sam odavno vec odrasla osoba, i sad sam i sama majka... Ako je Bog tako odlucio, prihvatam da ona ode.. Samo mi je tesko sto se to sve desava bas u ovom trenutku kad bismo svi trebali da se radujemo...

Jedino me tesi saznanje da ce sve proci, pa cak i bol, bez obzira sta se desi... 

Pre 8 dana desilo se ono sto sam 9 meseci cekala... Moje cedo je odlucilo da ugleda svet svojim lepim okama. Probudilo me je nesto cudno u sred noci, a par sekundi potom mi je pukao vodenjak... I pocelo je... Porodila sam se u 14h... Bilo je gusto, bilo je bolno... Rekla sam doktoru dok sam lezala na tvrdom stolu: Vi mene ovde vise necete videti.... I bilo je tako sve dok jedan mali drekavac nije udahnuo vazduh prvi put.... Poceo je da place i nije prestajao narednih pola sata... Sto je dobro, dobio je dve desetke, najvise moguce ocene... A zatim je otkrio svoje prste, i gurnuo ih u usta, gladno mamino zlato....

Sve posle toga, upoznavanje u bolnici, prvi dodir, prvi podoj... Neverovatno... Stigli smo kuci posle dva dana... Sad vec imam osecaj da smo ceo zivot zajedno, nemam osecaj da imam malu bebu, i da mi je nesto nepoznato... Instinkt je neverovatna stvar... A bebac, luce moje malo, dobrica, siki, spava... Smeska se, i to mi je najveca nagrada za sve...Sad vec cova ima 8 dana, i nece da spava stalno, trazi da mu se prica, da se nosa... Nece da lezi u narucju kao mala beba, vec uspravno kao velik da se drzi...  I lep je, kao lutkica... I nisam nikad mogla da pretpostavim da moze toliko i tako da se voli.... Ljubav moja najveca, i jedina prava, ljubi ga majka... 

Debela, to mi postaje zvanicni nadimak. Evo polako prolazi i ovaj dan, sedmi... Nadala sam se da cu uveliko biti porodjena do sada. Kad ono, mom cedu se ne zuri, lepo mu je kod mene. A meni sve teze i teze. I kad vidim svoj odraz u ogledalu, u prolazu, bude mi cudno, juuuuu kolika sam...

Ponekad imam osecaj da sam oduvek trudna... Ustvari cele ove godine. I ne mogu vise ni da zamislim kako izgleda normalno spavati. Ne mogu da se setim kako izgleda nemati stomak. Bila mi je danas sestra, koja je uvek bila deblja od mene, jaca, sira.... Kad sam je videla, prvo sam joj rekla: ala si ti mrsava...  

Ali nekako sve to pada u vodu kad samo pomislim da cu uskoro ugledati male okice i zagrliti svoju bebu. I samo postane bitno da sve bude u redu. I jedva cekam... Svakodnevni pozivi od strane svih meni dragih osoba, sa pitanjima kako sam, i da li mi je frka... Ne, nije mi frka, ni najmanje... E onda pocnu da me smatraju i blago ludom, pa kako moze da ti ne bude frka, kako se ne bojis? Aman ljudi, pa nisam se bojala ni kad sam pravila dete, sto bih se sad bojala, cega. Porodjaj je najprirodnija moguca stvar... Samo da pocne...  

Pre nekoliko dana zvoni telefon, i vidim ja da zove kuma. Mene vec pocinju da smaraju svi pozivi, kao pa jos se nisi porodila , pa kad ces i tako to, al dobro... Obicno samo prosledim mami slusalicu da se javi, ali se ona nesto zakasljala, i ja se javim...

Prva glupost, kuma je zvala da javi za nesrecan slucaj, posto mama nije mogla da prica sa njom u tom trenutku, kaze, hajde meni da saopsti. Takve stvari se ne saopstavaju trudnicama, al dobro, ja sam i tako po svemu atipicna....

U mestu , u kom sam zivela do prosle godine, prekoputa zivi On, moja velika ljubav,  u istoj ulici zivi i doticna kuma koje je zvala... Saopstava mi: znas umro je Njegov tata.... Pa dobro, ima covek i godina, bilo bi strasno da se nekom mladjem to desilo... Ona nastavlja: ali znas, pao je sa drveta... Hm, meni prvo prolazi kroz glavu sa kog je drveta mogao da padne, znam da oni nemaju u dvoristu drvo, pomislim negde u Bosni je bio... I pomislim sta je uopste toliki covek (inace veoma kurpulentan, imao je sigurno 120 kilograma, i dva metra visine ) radio na drvetu... Kuma nastavlja: pao je sa Dostinog drveta, a Dosta je gazdarica kuce u kojoj sam ja zivela... Tu sam pukla od smeha... Izvinula se kumi, i posledila slusalicu mami.... I nastavila da se smejem uz reci: Oprosti mi Boze, ali ne mogu da se suzdrzim.... I dalje mi u glavi: pao je sa Dostinog drveta.... Tragikomicno... I i dalje se pitam sta je toliki covek radio na drvetu... Posle cujem, on i njegov sin, brat od moje ljubavi, sekli su neke grane sa velikog oraha ispred kuce... Ali to i dalje ne objasnjava zasto se covek sa toliko kilograma, i skoro 70 godina penjao na drvo... Posle sam cula, na mestu je ostao mrtav.... Pa da, sirot covek, da je zapeo za kamencic i da je pao, ishod bi bio isti.... Onda sam cula da je imao i vise od 120 kilograma....

Zivot zaista pise cudne price ponekad... I setila sam se onoga:  ko ne plati na mostu, platice na cupriji... Setila sam se koliko su svi bili protiv nase veze, i koliko su se svi mesali, i brinuli o nama umesto o sebi... Ne svetim se nikome, nikada i nisam, ali neko to odgore vidi sve.... 

Samo se potvrdilo ono sto sam vec i znala. Svi me kao nesto savetuju, razmisli, daj mu sansu da se pokaze, vidis da se trudi... Aha... Dokazao je... Da sam u pravu! Insistirao je tatica da dodje, da me vidi, i da vidi kako sam namestila sobu za bebu. Reko, 'ajde dobro, neka dodje, iako mi nije uopste bila zelja da dodje kod mene. Cak sam ga u vise navrata pitala kako ga nije sramota i odakle mu obraza, da posle svega dolazi u kucu mojih roditelja i ponasa se kao da se nista nije desilo... Ali ok, kad se beba rodi bi svakako poceo da dolazi, pa sam pomislila i neka dodje da vidi sve to...  

Prvi komentar, kad je usao u sobu, bio je vrlo razocaravajuca (za njega) konstatacija da racunar vise nije u mojoj sobi (avaj, sad nece moci da ide na fejsbuk, a na to je racunao! ). Nije prisao kreveticu, kao sto su do sada svi, i kao sto bi, pretpostavljam, svako sa odusevljenjem uradio. Nije ni pogledao sta sam sve spremila za bebu, nije ga interesovalo. Dok sam izasla iz sobe da mu skuvam kafu, pronasao je na stolu neki casopis, koji je odmah poceo da lista, a kada sam se vratila u sobu, bio je vrlo razocaran jer je casopis stari, od pre par meseci... Pa sta sad treba da idem da ti kupim novi casopis???

Pokazala sam mu odelce koje je moja mama kupila da iznese unuka iz porodilista, malo belo, somot sa satenom, frak i leptir masna, preslatko. Nezainteresovano je pitao za cega je to. I jedino sto je primetio, od 30 komada plisanih igracaka koje su trenutno u kreveticu, je kravica mog brata, koja ima mehanizam, kad se stisne ispusta blesave zvuke, i nije mogla da ide u  ves masinu, nego sam je rucno prala pa je malo zuckasta, u odnosu na ostale oprane igracke. Pitao je zasto je krava prljava!!! 

Pozelela sam da ga naglavacke izbacim iz kuce. Ipak sam bila fina, lezala sam i nisam obracala paznju na njega, prehladjena sam i rekla sam mu da ne mogu da pricam... Ipak je sedeo dva sata i kovao planove o mom preseljenju u "neki" stan u kom ce biti on, u kom planira da zajedno zivimo... Opet , bez da me pita da li ja to zelim, ne, on je isplanirao... Pa dobro, neka masta, to nije zabranjeno, samo sam pomislila: "ko visoko leti, nisko pada", i ne sumnjam da ce njegov pad biti bolan, ali me zaista, posle svega toga uopste ne dotice... Ne likujem, ali eto sad imam cvrst dokaz da se on nije promenio, i da njega dete uopste ne interesuje... On samo jedva ceka da se ja porodim i da budem normalna i da ga prihvatim.... Hm....

Sunce je uslo u sazvezdje skorpije, znaci sad mogu i da se porodim ;). Salu na stranu, nisam ocekivala da se porodim ranije, bar ne mnogo. Planirala sam bebu skorpijicu. U sali sam govorila da cu cvrsto stisnuti noge i necu dati da ranije izadje napolje... Sad mi je nekako laknulo, kad god krene, dobrodosao... Danas ceo dan guzva, bila mi drugarica, pa jedni kumovi, pa drugi kumovi... U jednom momentu je moje cedo bilo toliko nemirno da nisam mogla ni da sedim, ni da lezim, stomak mi je skakao, i u par navrata me je tako nesto zabolelo... Ah, ne, to jos nije porodjaj...  Laznjaci, kako kazu... Lose i spavam sad vec, jos sam se prehladila pa ne mogu da disem. A cini mi se da strepim, ako cvrsto zaspim, da necu osetiti kad pocne porodjaj... Hehe, to je nemoguce, niko se jos u snu nije porodio.... 

Danas lezim i gledam plamen vatre u kaminu... To mi je nekada budilo romanticna osecanja... Sad nista. Jedimo o cemu razmisljam je porodjaj i beba... Sto bi se reklo "Hvala Bogu", konacno se osecam kao normalna zena koja je pred porodjajem...  A tatica dosadan, navaljuje da se vidimo, a meni nije ni do mene same, i tesko mi je, i malko sam nervozna i peehladjena, i on mi uopste ne treba sad.... Sad mi treba miran san... I cekam... 

Jutros kad sam ustala prva vest koja me je docekala je: umrla je Nada... Nada je moja bivsa komsinica, rodjena par meseci pre mene, kad smo bile male druzile smo se... Posle je njenu porodicu, a zatim moju, zivot odveo na razlicite strane... I roditelji su nam nekako i ostali u kontaktu, culi se, vidjali se ponekad, ali nas dve se nismo videle... Znala sam da je bolesna, znala sam da joj nema spasa, nesto sto se zove melanom, operisana puno puta do sada, i svaki put kao bilo ok, ali se uvek vracao, ovaj put na mesto odakle ne moze da se odstrani... Pre mesec dana, kad je moj tata bio u bolnici, i ona je bila, video je, pricao sa njom, bila je potpuno svesna, osecala se bolje. Postojala je nada, narucene neke vakcine iz Izraela, koje mogu da je spasu... Pozdravila me je, i radovala se mojoj sreci... Nisam imala snage da odem da je vidim, iako sam tamo bila par puta nedeljno... Samo dva sprata nize je lezala. Ne znam sta bih joj rekla, znala je i sama da umire, mislila sam da bi bilo sebicno da odem kod nje, delovalo mi je kao ruganje... Kazu hrabro se borila sa bolescu, prosle godine se i udala, i muz je bio uz nju... On je insistirao na svadbi, zeleo je bar nesto lepo u zivotu da joj priredi... Nije mi zao sto nisam otisla da je vidim, ostace mi u secanju lepa i nasmejana, kakvu je pamtim... Nije mi zao ni sto je umrla, odmorila se jadnica, i sad je tamo gde zasluzuje, medju andjelima... I necu da placem zbog toga, samo cu paliti svecu svaki put kad je se setim...

I zauvek cu biti zahvalna Bogu za zdravlje svojih bliznjih, svog deteta, i svoje... I slavicu zivot, jer je najdragoceniji poklon, radovati se malim stvarima, i biti srecna i zadovoljna onim sto imam... A mislim da imam mnogo, moje najvece blago je moje cedo , koje raste izpod mog srca, i sprema se da nam se pridruzi uskoro..... Zivot je cudo.... 

Nikad u zivotu mi nije tako tesko palo ustajanje, sto bi se reklo na sabajle, rano ujutru u 6 sati... Aj dok je bilo leto, pa sam i mogla da podnesem, jer je vec u devet pocinjalo da bude jako vrucina... A ja od pocetka trudnoce, uglavnom dobar deo noci ne spavam, i onda za to iskoristim period od tih nekih 5-6 sati ujutru, pa do 10-11 da se naspavam... A ovih dana sve nesto ranom zorom... A ujutru bude taaako zima... A stomak vec "do zuba", pa muke oko oblacenja, i prosto sam se iznenadila, imam jednu jaknu koju mogu da zakopcam, jeeeeeee :D Samo ne znam dokle cu moci da je nosim zakopcanu, jer stomak svaki dan raste, i to vidno... Tako jednog od ovih jutara hodam ka stanici, tresem se i cvokocem, kao da je minus pingvin, i setim se: ja ne volim zimu, nikad je nisam volela... Jesam "zimsko dete" rodjena u novembru, i sve je to lepo, zimske radosti i ostalo, ali ja ipak volim toplotu, volim sunce... Volim Miholjsko leto, i iskreno se nadam da cemo ga imati i ove godine, jer ne znam kako bih se naterala da ustanem ujutru i odem na pregled da je toliko hladno, ili da nesto pada.... 

A i tesko se rastajem od snova, u njima je sve divno, toplo i meko kao cebe kojim se pokrivam... Dobro, ne bas uvek... Rekli su mi danas da bas nisam trudnica kao i sve druge, one obicno u ovom periodu sanjaju svoju bebu, zamisljaju kako ce da izgleda, sanjaju porodjaj, suocavaju se sa tim strahovima i tako ih prevazilaze.... A ja sanjam da vozm tenk, ratujem, svadjam se, tucem, i cak su me nocas i upucali....Hm... Ili gledam suvise americkih filmova i serija, ili ne znam sta je u pitanju ;))) Al' , u svakom slucaju brojim dane... "bebac" kaze jos 34 dana... A ja se nadam da ce biti malo manje... Kako moje cedo odluci...

Uplasi me sama pomisao da sam se neceg uplasila... Cek, ona ista ja koja se niceg ne boji, hrabro i dignute glave koraca kroz zivot... Hm... Kazu plasimo se onoga sto ne poznajemo... Dobro, mozda i jeste tako...

Eto blizi se taj dan, jedan od veoma vaznih u mom zivotu. Porodjaj. Zabranila sam mojoj majci, i zenama tog tipa licnosti da mi pricaju o porodjaju, jer to uvek predstave kao nesto jako strasno, i jako bolno, i avaj.... Nisam imala nikakav strah, niti nedoumicu vezanu za to, citam literaturu koja opisuje upravo bezbolan porodjaj, idem u skolu za trudnice gde ucimo pravilno disanje koje sluzi za smanjenje bolova... Sve kao super, i dobro, pa nek i boli , mo's misliti, sve je nas majka rodila, i prezivela taj porodjaj, i jos koliko puta se usudila da to ponovi.... Nista strasno, zena je i predodredjena da to izdrzi...

Nego danas, predavanje u porodilistu, lekari nas malo blize upoznavali sa nekim procedurama prijema i samog toka porodjaja. I odjednom, gledajuci fotografije porodjajne sale, boksova, pa cak i sobe u kojima su smestene porodilje, uhvatio me neki cudan strah.... Ne znam zbog cega, ne znam cega sam se uplasila... Bola se ne bojim, nije mi stran, i imam visok prag bola, i nisam neka kukavica, nista strasno. Sam proces porodjaja, ni to mi nista ne deluje strasno, ili bar nije delovalo dok nisam imala toliko jasnu sliku  o tome... Na momenat sam pomislila : Blago onim zenama koje se porode na carski rez, uspavaju ih, i kad sve bude gotovo, probude ih... S druge strane zelim da budem svesna, zelim to da dozivim i prozivim...  U meni se javilo mnogo oprecnih, i veoma cudnih osecanja u isto vreme, i na kraju svih strah.... Blaga panika... a to je bas ono sto se ne preporucuje. 

Imam ja jos da guram, punih mesec dana, i jos malo jace, mozda ce sve sto osecam da iscezne ili bar da se nekoliko puta promeni, i verujem da cu biti maksimalno prisebna kad dodje taj veliki trenutak... Sad sam malko zbunjena, ali kazu da je to Ok. cak su nam danas rekli da se zena jedno 6 nedelja pre, i 6 nedelja posle porodjaja smatra blago neuracunljivom zbog velike oscilacije hormona, i da cak moze i da ubije nekog a da ne odgovara.... Hm... zanimljivo :D Mada tako daleko necu bas ici...  Cak ne zelim ni da odreagujem na provokaciju, pravicu se da ne znam, a svi me danas to pitaju... Buduci tatica je na Fejsbuku stavio da je veren... Moj komentar na to je sledeci: Mi cak nismo ni prijatelji, i ako je i veren nije samnom, ja sam Single.... I happy... I moje cedo je nemirno i gladno, stalno...i volim ga vise nego sto sam mogla ikada da zamislim da mogu voleti...

Prosle godine , na danasnji dan, doselili smo se u grad. Novi pocetak , pun radosti, iscekivanja... S jedne strane sreca, s druge strane tuga, jer tamo, odakle smo otisli, ostala je jedna ljubav, jedne zelene oci, zeleno... sve zeleno...

I Garavi Sokak sad peva:

 Ponekad, kad nemas 

nista pametnije
ti mi dodjes u secanje
i vrata razvalis

Ponekad, kao stena 
od kamena
pustim plimu da pobedi
i da me s tobom povredi

Ponekad, i nikad vise
setim se, al' vreme brise
sve sto je bilo izmedju nas

Ponekad, samo kroz snove
dosetas u dane nove
podsetis da jedini si spas

Konobar, donesi 
cugu za ovaj sto
proveri lager pica mog
nocas cu da se napijem

Konobar, donesi 
uvek case dve
jer tako mnogo lakse ce
tuga noge da dobije

Ponekad, i nikad vise
setim se, al' vreme brise
sve sto je bilo izmedju nas

Ponekad, samo kroz snove
dostas u dane nove
i podsetis da jedini si spas

Ponekad, kada se 
za sobom okrenem
lavina suza se pokrene
zbog svega i zbog svih

Ponekad, i Dunav se zaustavi
neslana sala sudbine
cini se da smo bili mi...

Puno toga se desilo za ovih godinu dana, nova ljubav, nov zivot, sve sam to zelela, i srecna sam, ne zalim se... Al' ponekad pomislim sta bi bilo da je bilo..... Ponekad u sebi, dozvolim da ispliva ona velika ljubav prema njemu, koja se nikad nece ugasiti... Ponekad... I kako bi bilo da je on otac mog sina... Hm... 

Malopre sam procitala jedan divan odlomak iz Balaseviceve knjige. Malo sam se zamislila, nesto me to sve cesce susrece u poslednje vreme. Razmisljam o zajednici, o braku... Kako to izgleda imati pored sebe nekog muskarca u koga imas dovoljno poverenja da mozes da mu prepustis neke vazne i bitne stvari? Kako je to imati nekoga da ti namesti jastuke kad legnes , a tesko ti je da se pomeris...? Nekoga da ti izmasira ledja, da te zagrli, da ti mazi stomak i da se zajedno radujete i uzivate u bebinim pokretima... Hm... Ne znam... 

Da, priznajem, volela bih da je situacija drugacija, volela bih da je u mom zivotu takav neko, tj da je otac mog detete takav neko. Volela bih da ga volim, i da on mene voli... Volela bih da sa nekim podelim slutnje i strahove, nadanja, zelje... Ponekad pomislim da sam ovako jaka samo zato sto sam sama, nemam kome da se prepustim, ne smem da dozvolim sebi da se opustim... Ne zelim da svoj i zivot svog deteta prepustim slucaju.... Ne zelim da budemo povredjeni...

Mozda sam pomalo sebicna, i to se pitam ovih dana : da li sam? Otprilike : Imam svoj mali svet i oko njega Kineski zid... Kao sto peva Riblja Corba. Bio tatica danas opet, pita moja drugarica: sta je on sad navalio da dolazi svaki cas? E, pa misli covek da ce, ako se bude pravio ozbiljan, neko i poverovati u to... Mozda neko drugi, ali ja... tesko. Dosao danas sa idejama, od kojih mi se zavrtelo u glavi. Opet, opet, opet... Ista prica, potpuno ista prica kao pre par meseci kad je poceo da se interesuje za nas. Potpuno me ignorise, nista sto sam do sada rekla, ili uradila nije vredelo, nista mu nije doslo do mozga, on i dalje tera po svom, s tom razlikom, ovaj put ima blagoslov od Gospodje Mame... Opet sam se zapitala: sta to meni fali? Jesam li luda, ili blesava? Ili je on lud, ili glup, ili me zajebava...?

Mozda treba da pocnem da pricam na spanskom, ne znam vise sta da uradim i jos mi on kaze da sam sebicna sto beba nece da se pomeri kad je on blizu, kao ja sam ga nagovorila da miruje... Zaboga, pa kako mogu bebu u stomaku nesto da nagovorim...  I sebicna sam sto necu da se udam za njega sada, kad mu je mama dozvolila, i sebicna sam sto necu da odem da zivim sa njim u selendru ( ja inace volim ruralne sredine, odrasla sam u takvoj, ali konkretno ovu ne volim , s razlogom )... Dobro , ok, ako on tako kaze, sebicna sam... I sad u inat, dete ce imati moje prezime, meni je tako najlakse, i ne zelim da ga pustim da dodje kod mene da spava nekoliko dana kad bude slobodan, da me samo bolje gnjavi... I daj da opravdam to sto sam sebicna, da smislim jos nesto.... Hm... Hm.... Da, eto nisam zelela da mu posaljem poruku da sam stigla kuci... I eto, iskoristicu ga sledece nedelje da kupi ono sto mi nedostaje za pocetak bebinog zivota, a necu se za uzvrat udati za njega ili ga pustiti da me cmace na sred grada... Eto, mislim da je dovoljno za pocetak...

I sad stvarno: sta meni fali?